Jer sve ima neki početak

Sigurna sam da moja priča uopšte nije retka.

Priča o izboru škole koju biraju roditelji prema svojim procenama i predrasudama. U mom slučaju razlog je bio da se od umetnosti ne živi. Tako sam krenula na put dug nekoliko decenija, uz korektan odnos prema radnim mestima, kojih je bilo nekoliko. Olovke i papira sam se hvatala retko, jer iz hobija slikati uz obaveze mame i supruge vrlo je teško.

Deca su ispoljila umetničke talente, koje smo podržali, i njihovo školovanje mi je potvrdilo da čovek uz veru u sebe i posvećenost i rad dolazi do rezultata kao i uz svaki drugi posao.

Ne možemo svi biti lekari, inženjeri, pravnici i programeri. Potpuno je u redu da želimo različite stvari. Potpuno je u redu da smo različiti i divno je što se razlikujemo.

Deca su odrasla u divne ljude. Po profesiji stariji sin je slikar, mlađi sin je dramaturg a ćerka završava osnovne studije kontrabasa.

Rekla bih da rade ono što vole i kao roditelji smo jako srećni što žive od profesije za koju su se školovali.

Njihovim osamostaljivanjem i moja želja da se osamostalim i počnem da radim nešto kreativno počela je da dobija realnije osnove.

Sa druge strane stigla sam do tačke gde počinje sve da mi smeta, gde telo počinje da se buni, osmočasovno sedenje postaje mora, glavobolje i ukočen vrat postaju moji najbolji drugari.

Diklofenak duo ili aflamil, krećem da oberučke podržavam farmaceutsku industriju. Ali naučena sam da je trpljenje normalna stvar. Kao i ugađanje i nepostavljanje granica…

Rutina iz dana u dan. Dan mrmota.

I sve vreme sve veća potreba da manuelno stvaram svakog dana. I sve lepši osećaj pripadanja dva puta nedeljno na časovima hobi slikanja.

Onda uhvatim sebe kako računam koliko ću godina imati kada ispunim bar jedan od uslova za penziju. Strašno.

I šta ću tada, ako je eventualno dočekam? Da radim nešto kreativno? I još koliko to?

Mislim da je to bio momenat kada sam osvestila da dalje ne treba da ide tako, da moja višegodišnja priča sa prijateljima kako maštam da otvorim neki svoj prostor i da pravim kolače ili vodim galeriju treba da se realizuje, da ne želim da brojim godine do penzije(imam 52, pa računajte)već da želim da napravim takvo životno i poslovno okruženje u kome ću prosto da radim. Bez računanja.

Tada sam podigla glavu iznad vode i počela da dišem. Dala sam sebi dozvolu da glasno izgovorim svoje želje, da imam pravo da na tom putu pogrešim, da smem da tražim pomoć i podršku.

Da energiju koju sam ulagala u to da izdržim na poslu koji me više nije ispunjavao uložim u pokretanje nove životne etape.

I tako je sve počelo. 🙂